|
<< strana
1 2
Šta reći o ronjenju pod ledom i to noću...Neverovatno i neobično iskustvo, ali krenimo redom.
Samim saznanjem da se roni u sredu 16.02.2005.god. u 18 časova, znači po mraku, na Savskom jezeru koje je
zaleđeno, javilo se ushićenje. Sada sam u prilici da budem akter tog događaja, a ne samo posmatrač kao pre
2 godine. Posle prvobitnog ushićenja javila se određena doza treme, pomalo i straha. Mada teorijski obučen,
to sada treba pretočiti u praksu uz stalno prisustno pitanje ąta ako neąto pođe naopako. Hiljadu puta provrtiš
po glavi sve moguće kritične faze i situacije i kako ih prevazići ukoliko do njih dođe, a da te
panika ne savlada. Sa tim mislima iznosim opremu iz kola i pripremam je za upotrebu.
Obuzet mislima, skoro zaboravljam tegove. Proveravam lampu i nameątam kurs na kompasu, koji treba da mi
pomogne da se ne izgubim. Nameątam tegove i potpuno opremljen vezujem se bratskim kanapom za Igora, sa
kojim večeras ronim u paru, dok je Vlatko vođa naše grupe. On prvi zaranja i snima nas u fazi zarona.
 |
|
Vlatko je vezan arijanom (kanapom) čiji je drugi kraj kod Mirka, koji kao tehnička podrška sa povrąine prati
tok ronjenja i naše signale.
Igor i ja smo u vodi čija je temperatura 2°C i tek tada otvaramo ventile na bocama, da nam ne zalede regulatori.
Pošto smo ponovo proverili opremu, zaranjamo u hladnu vodu osvetljavajući put lampama. Dočekuje nas snop svetla
sa Vlatkove kamere, tako da okolinu ne možemo najbolje da osmotrimo. Prilazimo Vlatku sa leve i desne strane
i lagano klizimo u neizvesnost taamnog jezera. U tom ushićenju ne primećujemo da smo prilikom zarona provukli
naą bratski kanap ispod Vlatkove arijane, ąto nam on signalizira. Dok smo sva trojica u vizuelnom kantaktu,
Igor skida kanap sa ruke i prebacuje ga preko arijane. Nastavljamo po planu, roneći na leđima ispod površine,
licem okrenuti ka ledu.
Neverovatan je doživljaj kada ispustite vazduh, a mehurići obasjani lampom šetaju ispod ledene ploče,
koja reflektuje svetlost ka nama. U toj nestvarnoj igri svetlosti koja nas opčinjava, vreme kao da stoji.
Idiličnu scenu prekida Vlatko koji nam signalizira da je vreme za povratak na povrąinu.
Vraćajući se po kanapu, izranjamo rutinski i oslobađamo se boca. Izlazimo na ledenu ploču dge je
temperatura vazduha -5°C, bogatiji za još jedno iskustvo. Pakujemo opremu pre nego što se zaledi
pitajući se kada ćemo opet pod led.
Dejan Ivanović
<< strana
1 2
|
