strana 1 2 >> 

Zaron pod led, sam po sebi uvek interesantan, ovog puta je meni bio na dva načina prvi moj prvi zaron pod led i moj prvi (na otvorenom) zaron u suvom odelu – novo iskustvo je bilo zagarantovano, ali ovog puta bez (mnogo) smrzavanja. Tako je i bilo. Počev od priprema, preko pomoći drugim roniocima, pa do samog mog zarona.

Prva stvar koja me je iznenadila je kojom brzinom na toj temperaturi (bilo je oko -15 °C) ledi sve oko mene, oprema, torbe, vlažne rukavice, prsti na nogama, itd. Creva regulatora su vrlo brzo postala primetno tvrđa i neelastična, inflatore sa BCD-a nisam mogao da izvadim sve i da sam hteo, a goli prsti su se u roku od nekoliko sekundi lepili za metalne površine (ne, jezik nismo probali). Priprema za zaron se tako ispostavila kao mnogo sloľeniji posao od samog zarona.

Pošto je par zaleđenih regulatora uspeąno proradilo, grupe od po troje su jedna za drugom nestajale kroz probijenu rupu u 20 cm debelom ledu, i izgledalo je kao da nestaju, samo blago povlačeći konopac s vremena na vreme. A mogli su u svakom trenutku biti svega pola metra direktno ispod mene. Čudno je poverovati u tu očiglednu činjenicu, sve dok nismo videli ljude kroz prozirniji deo leda. Videli su i oni nas, par trenutaka pozirali za slikanje i polako duž konopca krenuli ka izlazu. A i mi na suvom smo zaključili da nije baš najpametnije da stojimo baš tu gde oni prave vazdušni jastuk između leda i vode...

Moj zaron se može podeliti na dva dela: prvu polovinu, novu, ali relativno normalnu i na drugu “Žiko-vadi-me-napolje” polovinu. Šta se dešavalo? Pošto smo uskočili u vodu, rešili par zaleđenih regulatora, počeli smo ispuątati vazduh i zaranjati. Uredno smo išli ka sredini jezera, sve vreme pazeći na konopac. Osim što sam znao da imam sloj leda izned sebe, ni po čemu ne bih razlikovao ovaj zaron od bilo kog drugog na Adi. Posle par minuta osetio sam da mi je regulator ponovo zaledio i počeo da daje free flow. Ništa strašno, ako stane – stane, ako ne, moraću samo da pazim da mi ne istroši celu bocu pre vremena. Međutim, stvaran problem sam dobio kada smo se spustili malo dublje. Pumpajući malo vazduha u BCD primetio sam da je i inflator počeo da mi daje free flow – zaledilo je dugme. Nisam mogao da ga vratim nazad, pa sam pokuąao da otkačim celo inflatorno crevo. I ono je bilo zaleđeno, te ni u tome nisam uspeo. Dľeket mi je već bio propisno napumpan i ispuątao je na sigurnosnom ventilu, plovnost odavno otišla, i rapidno sam gubio vazduh iz boce. Nisam imao drugog izbora nego da pokažem ostalima u grupi da moramo izroniti pre vremena. Lagano smo se popeli do leda (ili bar oni, a ja napumpan sam se zalepio gore) i duž konopca vratili do izlaza.

Gledajući celo to zimsko prepodne sada, sa suvog i toplog mesta, lako je reći da je bilo interesantno i da bih rado iąao ponovo. Ali sa sigurnošću mogu da kaľem da je sve to za mene bilo jedno potpuno novo iskustvo, koje mi puno znači i ispunjava. Šta drugo reći? Posle zarona, dok sam rasklapao opremu, dva šetača – penzionera su me pitali: “Zašto vi tu ronite, je li to zbog riba?” Nisam mogao niąta drugo da im odgovorim, nego: “Ne, nego zato što možemo.”

(Zoran Anđelković)

Kad ulazim u uzanu rupu u ledu imam osećaj kao da ulazim u pećinu, i jedina moja veza sa spoljnim svetom je kanap. Već sama ova činjenica je dovoljna da proizvede neopisivi osećaj uzbuđenja koji se javlja u tim trenucima. Još kad se tome doda "puzanje" ispod leda blago naduvanim jacket-om doživljaj postaje potpun.

(SKYLAB)


dan : NEDELJA 06.01.2005
vreme : 08:30 h
lokacija : ADA CIGANLIJA
temperatura : -15 °C
temperatura vode u jezeru : 3 °C

Žika, Mirko i Vlatko kao organizatori zarona POSEBNO su nam skrenuli pažnju na mogućnost leđenja inflatora i regulatora i javljanja free flow efekta. Sve je pripremljeno i prva grupa moľe da uđe. Vlatko je prvi siąao sa kamerom. Po planu koji je napravljen Mirko je vođa grupe i vezan je za konopac koji će nas usmeravati ka otvoru kada budemo izranjali. Za Nemanju koji je moj bady vezana sam bratskim konopcem desnom rukom, a leva mi je slobodna za koriąćenje inflatora i kontakt sa Mirkom ako zatreba. Otvor kroz koji smo ulazili je toliko velik da moramo da ulazimo po jedan u vodu. Posle Vlatka i Mirka ušao je Nemanja, a na kraju ja. Čim sam usla u vodu spustila sam lice ispod površine i stavila regulator u usta kako bih proverila da li je sve u redu pre zarona. Istog trenutka jak mlaz vazduha me je onemogućio da normalno udahnem. Pomislila sam da od mog zarona verovatno nema nista i pogledala Nemanju. Neko na povrsini mi je tog trenutka zatvorio ventil kako sav vazduh ne bi izaąao iz boce. Nemanja je pokuąao da pomogne. Izronio je i Mirko i posle par minuta regulator ja davao normalan protok vazduha. Posle date signalizacije (sve je ok idemo dole) zaronili smo ispod leda, prvo Mirko, Nemanja, pa ja - a da nisam proverila da li mi je ventil na boci ponovo otvoren (KAKVA GREŠKA)!

Vrlo brzo regulator je ponovo dao free flow ali vrlo čudno jer u istom trenutku nisam mogla da udahnem (kao da vučem iz vakuma)! Kako mi je u tom trenutku Mirko bio na dohvat ruke pokazala sam mu da nemam vazduha a on je istog momenta uzeo moj regulator levom rukom i dao mi svoj desnom.

ZAŠTO NISAM UZELA NJEGOV REGULATOR I NASTAVILA DA DIŠEM? NE ZNAM!
(Sve se desilo u trenu. Nisam bila u panici. Nisam imala ni mnogo vremena za razmišljanje.

Pretpostavljam - poučena loąim iskustvom kada sam u sličnoj situaciji uzela bady-ev pomoćni regulator i umesto očekivanog spasonosnog vazduha dobila puna usta vode, a nisam bila žedna! Čist rezon u trenutku - regulator mi ne radi, ali imam rezervu vazduha u plućima za max jedan minut ne disanja. Tek smo zaronili, bolje da potraľim otvor i izronim slobodnim izronom na površinu - nego da izbacim tu rezervu, dobijem ponovo vodu. Ovde mi je led iznad glave, a onda nema izlaska. Uglavnom - bacila sam Mirkov regulator i krenula da tražim otvor kroz koji smo uąli. Velika greška jer je orijentacija bila nikakva. Led svuda - a otvora nigde. Pribranost iskusnog ronioca je srecom bila dominantna. Mirko me povlači snažno za ruku ka sebi i gura mi regulator u usta. Refleksno udahnem i osetim olakšanje.
Izlazimo na površinu uz pomoć njegovog konopca.

"KO IDE SLEDEĆI, NJEN REGULATOR SE ZAMRZAO?"
Mira spremna. Jedva čeka da uđe sledeća.
Sedam na ivicu otvora. Hladnoću koju sam osećala na nogama kada smo ušli - više ne osećam. Odlazim do automobila da se presvučem. Skidam mokro odelo na -15 °C, adrenalin je najjače grejno telo!

JEDVA ČEKAM SLEDEĆI ZARON!!!

(Slavica)

Na zaron smo doąli gotovo svi. Niko ne pominje hladnoću, smejemo se meteoroloąkim izveštajima. Prebacujemo opremu do jezera, i okupljamo se za kolektivno fotografisanje. Iako ponegde pucne pod nogama, ledeni pokrivač je solidno zamrznuo celo jezero.

Uz opšti smeh i pozitivnu atmosferu, Mirko sekirom ocrtava trougao i počinje priprema terena. Iskopava se rupa, razvodi se konopac. Razmišljam da li da smanjim težinu tegova sa dosadašnjih 10 kilograma na osam ili devet. Izgubila sam par kilograma od poslednjeg balansiranja na bazenu, tako da su mi na poslednjem zaronu tegovi pomalo predstavljali problem. Vlatko i Mirko savetuju da to ne činim, što se potom pokazalo kao dobra odluka.

Posle više od sat vremena priprema za zaron, hladnoća osvaja i stopala, i šake. Pomisao na zaron ispod leda u meni izaziva mešavinu uzbuđenja, neverice i smeha. Delimo se u parove, Slavica i Nemanja kreću prvi. (Ne)očekivano zamrzavanje opreme počelo je već kod prvog zarona. Slavičin regulator počinje da «luduje». Freeflow je vodu u trouglu pretvarao u mini-jacuzzi. Dileme oko toga da li treba da nastavi zaron prekida Mirko, koji odvodi Slavicu sa sobom. Nepunih par minuta kasnije, baločnići vode najavljuju njen povratak. Ne shvatam sasvim dobro celu priču, ali kapiram da je regulator ipak napravio ozbiljan problem, i da mora da prekine zaron.

Navlačim jacket i ulazim u vodu. Znam da istog momenta kad zaronimo, hladnoća više neće biti problem.

Zaleđena maska mi ne omogućava preveliku vidljivost. Odmah po ulasku u vodu kapiram da mi se zaledio inflator. Iako sam vodila računa da ne testiram opremu pre zarona izgleda da je sama činjenica da sam odvrnula bocu 15-min pre početka zarona bila dovoljna da napravi problem. Praznim pluća, ali to nije dovoljno da zaronim. Nemanja pokuąava da popravi inflator, ali led je led. Uz pomoć Mirka i Nemanje, za koga sam vezana bratskim konopcem, spuštam se lagano i zaron počinje. Ubrzo potom i iz mog regulatora kreće lagani neprekinuti mlaz vazduha. Manometar pokazuje 150 bara, a zaron neće trajati više od 15-tak minuta, te kapiram da nema nekog razloga za brigu.

Sama atmosfera pod ledom nije za prepričavanje. Treba je doživeti. Sve u zelenilu, a voda po povrsini kristalno cista, i led.....i suncevi zraci koji šaraju kroz vodu, probijajući se kroz ledeni pokrivac....ma ludilo.......Atmosfera krajnje kamerna.....Najlepąi trip je kad se okreneš licem i telom prema ledu, pa se klizas duž površine, a baloni vode pod ledom prave najludje oblike......nekako te obuzme cistota i lepota prizora...

Na kraju svega, čaj i proja u Sunsetu. Uz kamin prepričavamo dogodovątine i analiziramo zarone. Još jedan savršeni dan.

Mirjana Stefanović
 

strana 1 2 >>