|
KRUPAJSKO VRELO ,
22. JUL
2006.
Lagano plivamo do ulaska u pecinu. Vidim kako se i prvi tim za podršku sprema i ulazi u vodu. Pokušavam da se opustim. Radimo valve dril, bubble check, proveravamo lampe. Pogledao sam ka Vlatku. Njegov miran pogled sve mi je rekao, bili smo spremni. Kroz glavu mi je još proletelo koliko smo složenih zarona tokom niza godina zajedno uradili. Ucinilo mi se da je ovo samo još jedna repriza, osmehnuo sam se i krenuo.
Poslednja scena sa površine koju sam primetio je kako drugi tim za podršku resetuje štoperice. Lagan izdah malo trimixa iz wing-a i vec smo bili ispod površine. Jake lampe su kao sablje sekle gusti mrak. Poznato piskavo šištanje trimixa sa visokim procentom He kroz creva i lako disanje je umirujuce delovalo. Sad sam vec bio opušten i fokusiran. Najzad smo krenuli na "put". Prvo stižemo do depoa na 6m gde odlažemo kiseonik.
Pred nama je kanal u dubinu. Ulaz je relativno uzan (mi nismo baš sitni, a ni po 2 dodatna stage-a ne cine situaciju lakšom). Tu i tamo sam kacio opremom za stene. Još jednom vidimo koliko je DIR konfiguracija dobra za ovo. Svi vitalni delovi opreme su dobro zašticeni.
|
|
|
| Sledeća stanica je na 21 m gde odlažamo deko trimix. Sad smo vec znatno lakši i možemo se fokusirati na sam zaron. Zimos smo "pripremili" pecinu do dubine od 70m. Spremljeni su dodatni deko depoi i razvučena je neprekidna linija do izlaza iz pećine. Nažalost na poslednjem pripremnom zaronu smo ustanovili da je poslednje vezište na 36m. Ocigledno je da je linija ispod negde prekinuta. Vec se u psihicki pripremam za postavljanje nove linije. Stižemo do 36m: ovde je kanal nešto širi. Vlatko lebdi pored mene i osvetljava dok ja rutinski vezujem primarni cvor. Jedan pogled ispod sebe je dovoljan da vidim kuda dalje. Voda je danas dosta mutna, vidljivost ne iznosi više od 4-5m. Krecemo dalje. U uslovima ovakve vidljivosti nismo ni svesni da procep krivuda levo desno (bar onaj deo gde covek može da prodje) i da nagib nije konstantan. Kanal se širi i sužava. Negde je širine ramena, a negde i do 2m. Dužina procepa takodje varira izmedju 1.5 i 5m. U letnje doba, tokom suša vrelo daje jako malo vode što znaci da sav sediment koji se (tokom neaktivnog perioda) nataložio pada. Pomislih kako ce pri izronu vidljivost biti maksimalno smanjena. Nažalost to je neophodni danak konforu da nas voda ne baca tako-ovamo. Dolazimo do ispupcenja za koje smo zimos vezali arijadninu nit. Gledam na instrument, 70m. Kontrolišem svoj "rad". Nit je dobro vezana, ali je uže trenjem pokidano. Gledam u Vlatka, pogledi nam se sracu i vidim da isto misli. Nastavljamo dalje. Sad vec prelazimo na nepoznatu teritoriju. U meni se javlja nada da ce kanal preci u horizontalu i na taj nacin uciniti dalja istraživanja mnogo zanimljivijim. Na žalost moje nade se ne ostvaruju. Pecina postaje uža. 75, 80, 90m. Na 90m nailazimo na plato prekriven finim sedimentom. To je to pomislih pun nade. Malo smo se razdvojili da pregledamo plato i nadjemo pogodno mesto za vezivanje. Vlatko mi sa jednog kraja daje znake lampom da tuda nema daljeg puta. Stene su drugacije, ravnije, išarane kao zebra. Zaplivao sam dalje po azimutu koji smo do tada pratili i vidim ivicu. Zovem Vlatka koji me sledi. Kanal pocinje i ponovo strmo da opada. Kontrolišemo instrumente i zalihe gasa. Manometar mi govori da je tacka za povratak vec prošla. Dajem Vlatku znak nalazimo pogodno mesto i vezujemo liniju zajedno sa Tritonovom plocicom. Gledam na instrumente. Timer se zablokirao na 99.9m a stari Aladin Nitrox (koga nosim zbog toga što meri preko 100m i beleži profil) pokazuje Dubina 102m i BT 20min CNS 125%. To su bile vrednosti na osnovu kojih je sada trebalo saciniti plan za izron. Krecemo nazad, i pocinjemo sa prvim deep stopovima na 80m. To je idealno vreme da sracunam ostatak profila. "Gimnastika u glavi" mi kaže da mi treba još oko 70 min dekompresilje. U mislima raspodeljujem vreme po stanicama. Putem znakova sinhronizujem vremena sa Vlatkom, koji vidim da je došao do slicne "matematike". Sad još samo to da se odradi pomislih. Naravno predstojao nam je najdosadniji i najmukotrpniji deo zarona. Da sam znao šta me ceka verovatno ne bih bio tako opušten. Prilikom izrona nailazimo na zamucena mesta koja su smanjivala vidljivost i na 0 m. Pritom je konopac koji smo lepo zategli ocigledno "skliznuo" sa svog inicijalnog puta i stvorio tz. line trap (mesta gde konopac prolazi ali su suviše uska za ronioca). Bili smo prinudjeni da pipamo u mraku i na taj nacin nalazimo pravi put. Vlatko je bio iznad mene i na najbolji nacin obavio ovaj posao. Trudio sam se da idem njegovim "stopama". Najzad dolazimo do prve promene gasa. Momentalno primecujem veci otpor disanja zbog manje kolicine He u miksu. Zastanci prolaze bez posebnih dogadjaja. Znacima komuniciramo da skratimo vreme. Sledeca promena gasa i opet isti osecaj. Manja dubina a veci otpor disanja zbog još manje kolicine He u miksu. Sad opet svako od nas ima po dve stage boce na sebi. Jedna skoro prazna vezana prednji karabinom za d-ring na kuku i druga standardno okacena. Pomisao koliko malteretiramo ljude na kursu da pravilno barataju stage bocama mi je izmamila osmeh. Te tehnike je važno dobro savladati. Na 12 m dolazi do nove neprijatnosti. Upetljavam se u liniju koju je neki tim (možda i naš) nevešto postavio i dijagonalno prelazi glavni kanal. Dajem Vlatku znak. Bezuspešno pokušava da me otpetlja. Sad sam vec potpuno zarobljen, kanal je uzak i moj partner ne uspeva da pridje sa prave strane da me otpetlja. Mom strpljenju dolazi kraj i pored sveg poštovanja prema radu naših kolega vadim nož i osobadjem se te neprijatnosti. |
|
|
Zasatanci postaju sve duži i hipotermija uzima danak. Vidim Vlatka kako zuri ispred sebe u stenu i njegovu lampu kako se "trese" na levoj nadlanici. I sam osecam kako pocinjem snažno da drhtim. Od neprijatnog položaja u uskom kanalu (koji vas tera u komican položaj tela) pocinju da me hvataju grceni u ledjnim mišicima, nogama i td. Vreme jako sporo prolazi. Svaki minut je kao sat. Aladin se davno zablokirao i ispušta iritirajuce znake (zbog kojih ga inace ne nosim na deko zaronima). Koncertu se hvala bogu nije pridružio Vlatkov novi Aladin Tec koji je setovan da radi u gauge mod-u. Najzad došao je trenutak da izronima iz kanala i prebacimo se u katedralu gde nas cekaju kiseonicke boce. Promena gasa prolazi bez problema, ali ne donosi olakšanje koje smo ocekivali. "Kiseo" ukus kiseonika i veliki otpor disanja posle helijumskih mešavina u mnogome samo još više pojacava diskomfor. Kratki prelasci na back gas (malo kiseonika - puno helijuma) samo na kratko predstavlja zadovoljstvo jer se hipotremija još više pojacava. Sanjam debelo 400g Weezle pododelo koje je ostalo kod kuce u ormaru. sada me od silnog drhtanja hvataju grcevi i u pektoralise. Znam da smo bili dovoljno hidrirani i da grcevi ne dolaze od toga. Takodje znam da smo ispoštovali svu "hemiju". Tek kasnije sam ustanovio da mi je u odelo ušla odredjena kolicina vode (od silnog provlacenja negde se izgleda otvorila vratna manžetna) i ona me ubrzano rashladjivala. Ni Vlatko nije prošao bolje. Nemo je lebdeo pored mene zadubljen u svoje misli. Najzad došao je trenutak da krenemo napolje. |
|
|
Opet teško natovareni (ovaj put su boce pozitivne , jer su prazne), krecemo nazad hodnikom pa na 14m u "sobu" uz tobogan i najzad u kavernu. Vidim svetla tima za podršku sa rezervnim gasom koji nas nestrpljivo ocekuje. Zabrinuti pitaju da li smo OK kontrolišu naše zalihe gasa i gledaju instrumente. Padaju prva cestitanja koja mi prolaze kao u snu. Ne razmišljam mnogo o tome. Gubim Vlatka koji je okružen svojim safety diver-ima iz vida. Znam da je u sigurnim rukama. Polako odradjujem poslednje sigurnosne stopove i uz svoju pratnju izranjam iz kaverne. Napolju sunce i ptice cvrkuću. |
|
|
Na obali mnoštvo ljudi i nepoznatih posmatraca. Posle provere da smo OK sledi glasan aplauz. Sa jedne strane me iritira cela gungula, a sa druge strane osecam toplinu oko srca. Znam da cu narednih 15 minuta biti jako neprijatan za okolinu i nisam raspoložen za pricu. Jedva cekam da odložim opremu i skinem odelo. Primecujem Vlatkov tim kako se približava obali. Znam da on oseca šta se u meni dešava, suviše se dobro poznajemo. Odlažem opremu i nemo prolazim pored svih tih posmatraca. Znam da ce se clanovi tima postarati za sve ostalo. Kod kola skidam odelo. Od struka naniže sam prilicno vlažan što objašnjava jaku hipotermiju. Uzimam gutljaj vode i vidim Vlatka kako stiže skida odelo i cedi vodu iz njega. Obojica smo bledi pothladjeni ... i srecni. Vec posle 15 min vraca nam se volja i pocinjemo clanovima tima da prepricavamo dogadjaje. Vreme ronjenja je iznosilo 114 min i max dubina 103m. Usledila su pitanja da li cemo opet. Odgovor je prvo jednoglasno bio NE pa onda MOŽDA. Ovakvi zaroni traže pre svega dobru psiho-fizicku pripremu i kompetentan tim. Naravno gomila skupe opreme i gasova je neizbežna. DIR sistem je još jednom za nas odradio "posao". Zahvaljujem se našim support diver-ima i celom timu koji nam je pomogao da uspešno obavimo ovaj rekordni zaron. Vlatku i meni ostaje u uspomeni još jedan zajednicki rizicni poduhvat koji smo uz mnogo rada i truda ostvarili.
MIRKO
|
|
