Saint George
Penetracija: 360 m
Max. dubina: 29 m
Vreme ronjenja: 84 min
Vidljivost: 5 m
Temperatura vode: 13 C
Protok: Nema
St. George je najsevernije od svih pećina u oblasti Dordogne koje smo posetili. I ovaj put nas je sreća poslužila i posle par minuta našli smo pećinu. Nekako nam se iz dana u dan ponavlja isti scenario. Stižemo na lokaciju i ostajemo bez daha od prizora.
|
|
|
|
|
|
Mirno jezerce sa pukotinom na zidu koja je označavala ulaz u pećinu. Za St. George se znalo da je vidljivost retko kad posebno dobra. Ni mi nismo očekivali posebnu vidljivost. Kad jednom zaronite u pećinu jasno vam je i zašto je to tako. Pećina iako relativno velika sastoji se pretežno od gline. Na mene nije ostavila poseban utisak mada je dosta ljudi voli. Po ulasku i ulaznoj restrikciji spušta se strmo do 29m i isto tako strmo se diže nazad na nekih 21m. Na toj se dubini zadržava jedno vreme da bi se dubina smanjila na 10m pa zatim opet blago povećala. treba biti izuzetno oprezan da se ne digne dodatni sediment. Posle 350m postoji mesto u kome je moguće izroniti. Mi smo produžili još malo napred pa se lagano okrenuli i krenuli ka izlazu. U uslovima relativno slabe vidljivost nije bilo posebno zabavno roniti po "glinenoj" pećini. Kažu da je ovde bila zabeležena i vidljivost od 15-20m ali je to jako retko. St. George i Cabouy su mi ostale u sećanju kao pećine sa lošom vidljivošću. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Sa ispitivanjem St. Georga se počelo još 1948. godine. Od 1973.-75. pećinu je ispitivao Bertrand Leger sa svojim timom, a 1989. Le Guen je prošao treći i zastao u četvrtom sifonu. Završio se i naš poslednji zaron. Bilo je vreme da se vratimo u Cajarc i počnemo sa spremanjem stvari za povratak za Beograd. Predveče svratili su naši ljubazni domaćini.
|
|
|
|
Poneli su sa sobom 6 flaša različitih domaćih rakija. Posle par čašica razvila se živa konverzacija o kraju u kome se nalazimo. Saznajemo da se u ovom delu Francuske govori poseban dijalekt i da seljaci ne govore ni jedan drugi jezik. Kako smo mi u glavnom kontaktirali sa drugim roniocima nismo osetili tu jezičku barijeru. Sreli smo se sa roniocima iz cele Evrope: Nemcima, Holandjanima, Englezima, Poljacima, Česima, Belgijancima, Švajcarcima, Litvancima i naravno Francuzima. Ni u jednom momentu nismo osetili nikakvu neprijatnost, osetili smo se kao pripadnici jedne velike familije. Svi su pričali o ronjenju i nekako je to bila jedina i centralna tema. Upoznali smo se i Pascalom Bernabeom, poznatim francuskim ekstremnim roniocem i proćaskali sa njim o ribriderima. Iznenadila nas je njegova skromnost i otvorenost. Živo se raspitivao za naš Satori i na momente bi čovek pomislio da on nema mnogo pojma o ronjenju, ooo kako bi se čovek prevario.
|
|
|
