"PARALELNI SVETOVI",
Francuska Lot/Dordogne Oktobar 2010.

Mnogo je vremena prošlo od kad smo počeli sa dogovorima oko odlaska za Francusku na nedelju dana pećinskog ronjenja. Kako se bližio dan polaska sve grozničavije smo sprovodili pripreme za polazak. Put je predug, preko 2100 km u jednom pravcu da bi smo dozvolili da nam se potkradu greške. Za ovu ekspediciju svi prethodno sprovedeni zaroni trebali su biti trenažni. Oprema je morala biti u besprekornom stanju. Prikupili smo sve moguće informacije o lokacijama - pećinama u kojima smo imali nameru roniti. Protekli su mnogi sati na internetu i u razgovoru putem emaila i skype-a sa onima koji su već bili tamo. Razgovor je na žalost najčešće tekao na stranom jeziku jer je vrlo malo onih koji su nam na srpskom ili hrvatskom mogli dati neke informacije. Rezervisali smo kuću u nekom nama nepoznatom selu duboko u srcu Francuske. Par dana pred polazak trebalo je još zamešati gasove za 5 ronilaca za 5 dana ronjenja. Koncept je bio da se svi gasovi ponesu od kuće kako se na licu mesta ne bi gubilo vreme na punjenje. Naravno ovo je bilo moguće samo uz pomoć ribridera.

Najzad je došao i taj dugo očekivani dan. Natovareni sa 14 stage boca 4 ribridera gomilom argonskih boca i 5 kompletnih oprema u 2 automobila, 5 nestrpljivih ronilaca krenulo je na put. Prva tačka Bad Wurzach na Bodenskom jezeru. GPS kaže tačno 1100 km. Imali smo dovoljno vremena da ćaskamo o onomo što očekujemo. Prolazimo Hrvatsku, Sloveniju, Austriju i najzad ulazimo u Nemačku i na AUTOBAHN. Jedino dobro uredjeno parče javnog asvalta gde ne postoji ograničenje brzine. Tempomat smo zakucali na 150km/h. Teško natovareni sa mukom pobedjujemo otpor vazduha. Kako odmičeno zapadno primetan je skok životnog standarda i uredjenost država kroz koje prolazimo. Povremeno stajemo da dopunimo tankove vozila i po nešto prezalogajimo i popijemo kafu. Osećaj uzbudjenja raste i kao da nam više ništa teško ne pada. Sa tugom primećujemo da prelaskom naše granice i odlaskom u inostranstvo kao da dobijamo krila. Obuzima nas osećaj slobode. Možda je to svojstveno nama roniocima jer smo navikli na mnoge moguće komlikacije na našim ronilačkim lokacijama, a možda i ne.

Do cilja prve etape stigli smo kad je već pao mrak. Sledeći dan provešćemo u Nemačkoj, obaviti neke kupovine, odmoriti i dopuniti zalihe za boravak u Francuskoj. Predstojao nam je još mali napor da utovarimo unapred naručen scrubber za ribridere koji nas je čekao u podrumu (sitnica od oko 200kg). Štrajkovi koji su u Francuskoj u tom trenutku vladali nisu nas posebno brinuli. Imali smo nameru da kupimo još par kanistera i sračunali smo da sa punim tankovima možemo dobaciti do našeg finalnog odredišta. Trebalo je da nam ostane i još dovoljno goriva da se tamo prevezemo od pećine do pećine. O povratku nismo ni razmišljali, nedostatak goriva bi bio idealan izgovor da produžimo naš boravak za još nedelju dana.
Rano ujutro krenuli smo dalje. U GPS je ukucan Cajarc gradić u Pirinejima. Cajarc se nalazi u oblasti reke Lot blizu pećina Ressel, Landenouse, RSII i kako smo kasnije otkrili mnogih drugih. Od francusko-nemačke granice udaljen 800 km. Prelazak granice osetio se po ograničenju brzine na 110 km kao i dosta neuredjenijem terenu oko autoputa. Prolazimo oblast Jure u kojoj znam da takodje ima par interesantnih pećina za ronjenje i polako odmičemo dalje. Audi BMW i Mercedes zamenili su Peugeot, Reno i Citroen. Vozi se dosta sporije, a ipak nekako "prljavije". Francuzi su dosta nervozni vozači. Nekako se više osećamo kao kod kuće. Teren polako postaje valovit, predeli postaju kraški i dolazimo do mesta na kome se odvajamo sa autoputa. Navigacija nas vodi kroz nama nepoznate predele i postaje nam jasno koliko je sve bilo teže pre samo 5 godina. Vozimo se uskim ali dobro asvaltiranim putevima. Deluju jednosmerno ali znamo da iza svake krivine vreba neki Francuski "kaskader". Putevi su ogradjeni kamenim medjama, a kuće u starinskom stilu. Kao da smo utonili u bajku. Očekujemo svakog trenutka da se iz neke kamene kućice pojavi Snežana u pratnji sedam patuljaka. Na brdima u daljini se često vide dvorci iz srednjeg veka. Susret sa musketirima nas ni malo ne bi iznenadio. Mrak ovde pada mnogo kasnije jer smo dosta zapadno, pa ipak tek po mraku stižemo na odredište. Na dogovorenom mestu nas čeka skriven ključ od kuće. Po mraku ne vidimo mnogo od prelepe okoline. Čujemo šum reke, pokraj kuće koja je u stvari stari adaptirani mlin. Kuća je kamena, obrasla u puzavicu. U prizemlju velika dnevna soba sa kuhinjom i kaminom, tri spavaće sobe i 3 kupatila. Na spratu još dve spavaće sobe koje smo koristili samo kao mesto za punjenje baterija. Srećemo grupu ronilaca iz nemačke i švajcarske i dobijamo informacije o stanju pećina iz prve ruke. Kiša je padala do današnjeg dana. U Resselu je vidljivost 3-5 metara u prvih 200m kanala. Reka je nadošla i ubacuje svoju mutnu vodu punu sedimenta u pećinu. Znači uslovi "kao kod kuće" pomislili smo. Smeštamo se i umorni tonemo u san.
U 7 h ujutro budi me "mili" zvuk iz mobilnog telefona. Vreme je za ustajanje. Ovde mrak pada kasno ali zato kasno i sviće. Ustajem spremam se i budim ekipu. Izlazim ispred kuće. Napolju polako postaje svetlo i sa svakim tračkom svetla postajem sve svesniji lepote u kojoj se nalazim. Hladno je, oko 0 stepeni ali sve ukazuje da će dan biti sunča. Nalazim se na obali reke usred šume. Pored naše kuće su još dve, sve objekti koji su pripadali starom mlinu. Iz dimljaka kuće u kojoj se smešteni Nemci već izbija dim. I pored električnog grejanja oni očigledno polažu na romantiku i u ovim jutarnjim časovima. Ubrzano se spremamo i krećemo ka prvoj pećini, Ressel.
Polako prolazimo kroz usnule gradiće. Kao da upijamo ono što vidimo. Svugde izobilje vode. Sa svih strana reke i potočići. Sastav stena nam odaje razloge nastajanja mnogih pećina u ovom kraju. Arhitektonski stil zgrada se ovde dugo vremena nije menjao.
Prelazimo most preko reke Cele na dnu koje je ulaz u pećinu. Još desetak minuta vožnje uzvodno putem pored reke i stižemo na naše današnje odredište.