"VREMEPLOV",
istraživanje podvodnog dela LAZAREVE PEĆINE

EKSPEDICIJA JANUAR 2011.

Jak mraz bio je znak da je došao trenutak da startujemo ekspediciju. Raznovrsne struke u ronilačkom timu su uvek dobra stvar. Pored speleologa, gradjevinaca, biologa, geometara za ovu ekspediciju još jedna struka će nam biti od neprocenjive vrednosti. Unutrašnje jezero traži spuštanje ljudi i opreme niz vertikalni zid visine izmedju 8 i 10m. Za obučen tim to i nije neki izazov, ali ako se uzme u obzir da se mogu očekivati ronioci umorni i promrzli i sa odredjenim dekompresionim obavezama, cela stvar se na žalost ne može rešiti sa par užadi. Ovo je bio trenutak da Miloš pokaže šta može. Bilo je neophodno predvideti neophodnu opremu i instalaciju koja bi obezbedila sigurno spuštanje i podizanje ljudi i materijala, a da se pri tome ne ošteti sama pećina. Dobro pripremljeni i sa gomilom opreme pošli smo na put.

Ovaj put sačekala nas je Rock & Ice ekipa koja je i sama pošla u istraživanje. Upoznali smo se sa Robertom Mišićem i ostalima. Robert je koordinator speleo istraživanja i na svojim plećima izneo je veći deo ispitivanja u proteklih 10 godina. Inače je speleo instruktor sa Francuskim i Italijanskim licencama i učestvovao je na mnogobrojnim ekspedicijama. Razgovor sa ovim čovekom bio je krajnje zanimljiv i poučan. Saznali smo gomilu podataka koji će i nama biti od značaja na daljim istraživanjima. Ovim je Triton postao zvanični partner za ispitivanje podvodnog dela Lazareve pećine. Početni cilj nam je da doprinesemo povećanju ukupne dužine kanala preko 10km. Medjutim da bi se to desilo valjalo je obaviti mnogo posla. Deo tima opremio se za ulazak iz reke i eventualno produženje arijane koja je postavljena na prethodnom informativnom zaronu, dok se drugi deo tima latio posla opremanja pećine za ronjenje iz unutrašnjeg jezera.

Na žalost uslovi, vidljivost i vodeni tok nisu bili mnogo bolji nego prošli put. Mirko i Mika su uz puno muke uspeli da produže 50m arijane postavljene prošli put, za svega 30m. Nekad su nam očekivanja očigledno preambicijozna, ali je bezbednost ipak bila na prvom mestu. Vidljivost se mestimično spuštala i na nepunih 1m, dok je izlazak, kao i uvek, u skoro nultoj vidljivosti. Ipak pokupili smo gomilu informacija i što je još važnije pronašli otvor za dalje napredovanje koji smo prošli put prevideli. Za to vreme drugi tim potpomognut ljudima iz Rock & Ice je dobro napredovao sa pripremama.
Instalaciju je zatim trebalo probati i proceniti da li odgovara našim potrebama. Saveti profesijonalca na ovom polju su od neprocenjivog značaja za dušu i telo. Zadovoljni obavljenim poslom uputili smo se na zasluženo okrepljenje kod naše ljubazne domaćice.
Uživajući u specijalitetima Vlaške kuhinje napravili smo plan za popodnevni zaron. Predvidjen je info zaron u unutrašnjem jezeru, pronalaženje dovodnog i odvodnog kanala kao i procena njihovog toka i mogućnosti ronjenja, a zatim eventualna dalja penetracija uzvodno.
Ronjenje je moglo da počne. Upoznati sa "situacijom" u jezeru tim je nestao. Počelo je nestrpljivo odbrojavanje minuta. Posle oko sat vremena primećuje se jedan jači i jedan slabiji snop lampe. Neko je u pećini ostao bez glavong svetla. Prvo izranja Mirko sa backup lampom a odmah potom Matija. Po izrazima lica, medjutim izgleda da je sve u dobrom redu. Primećujemo da na velikoj motalici nedostaje kompletna arijana. Saznajemo da je vidljivost loša ali da su kanali zgodni za istraživanje. Dubina je mala i kanali se dosta lome levo desno, gore dole, ali je orijentacija kanala kao po očekivanju. Sada znamo da nam na budućim zaronima temperatura vode neće rasti iznad 5C. Spoljna temperatura pri tome iznosi izmedju -8 i -10C što je bitno zbog opreme. Kako su kartografisanje ostavili za povratak, a u tom trenutku je Mirku crkla primarna lampa, kartografisanje tog dela biće predvidjeno ujutro na prvom zaronu. Taj zadatak poveren je Miki i Matiji. Sveži i odmorni ujutro se krenulo sa daljim radom.
Opremljeni svim podacima odlučili smo da umesto kartografisanja arijane iz reke ili ronjenje nizvodno iz jezera ka reci zbog sedimenta koji je dignut pokušamo dalju penetraciju u dubinu pećine. Mirko i Matija su goreli od nestrpljenja da krenu sa daljim istraživanjem.
Njihovim odlaskom osetilo se pojačanje nervoze ostatka tima. Minuti su prolazili kao sati. Posle nešto više od sat vremena izranjaju. Lica bezizražajna. Znali smo da je bilo problema. U uspešnost zarona nismo sumljali, jer su se vratili, a na Mirkovom komletu visi velika motalica bez a manja sa do pola odmotanom arijanom. Šta je bilo: "Ništa" odgovorio je Mirko u svom maniru. Kasnije saznajemo da su se provukli kroz dve restrikcije. Povratak u vidljivosti od 30-50cm tražio je povratak u kontaktu sa arijanom. Kod restrikcije dalje od ulaza, na 35min plivanja od ulaza arijana je napravila "zamku" kako je u restrikciji kontakt sa pećinom neminovan došlo je do nulte vidljivosti. Samo čelični živci i metodološko pridržavanje procedura i timskog rada sačuvalo je naš tim od katastrofe. Matija, iako mlad je na najbolji način demonstrirao vrhunsku obučenost i pre svega lavlje srce. Mirko je posle dužeg vremena uspeo da napipa prolaz i obojicu ih sprovede kroz restrikciju. Ovo nam je bila samo još jedna opomena da istrajemo u vrhunskoj obuci i da nepripremljenim članovima tima ne dozvolimo ronjenje u ovakvim uslovima. Za ovaj put bilo je dosta. Treba razmontirati skele, spakovati opremu i vratiti se za Bgd. Sledeći put idemo dalje.
Sad još treba sesti sa Robertom i Mazom i ucrtati nove kanale u već postojeće planove. Ko zna možda je deseti kilometar Lazareve pećine već probijen...
Za Beograd smo stigli obilaznim putem preko Bora. Mazina supruga nas je pozvala na sarmu i čuvenu Borsku gibanicu. Ovakv poziv se ne odbija.