TRAG U TAMI

"...Dugo je pripremano naše poznanstvo. Zaroniti u mračne tesne i ladne dubine Krupajskog vrela zahtevalo je obuku i praksu. U početku sam bio manje više ravnodušan prema pećinskom ronjenju a sa druge strane vukla me je pomisao i pitanje u čemu ti ljudi uživaju.U hladnoći, tami i dubini. Pih, pa kako se u tome može uopšte uživati. E može itekako može. Onog trenutka kad sam iz kaverne (želudca) krenuo kroz ,,tobogan,, počele su stvari drastično da se menjaju. Adrenalin je počeo da bije sa svih strana, odbijao se o svodove pećine i ponovo mi se vraćao. Pucao me je samo tako.Strah iako ga je nešto u početku bilo, nestao je k'o rukom odnešen. Ostao je neophodan respekt prema pećini i prisebnost.Počelo je sve da se graniči sa fantazijom. Svetlo lampe je stalno bilo upereno ka arijani i mom badiju. U jednom trenutku ugledah lice mog badija mladog Pojlaka Kube i pomislih: ,,Hej pa ti nemaš pie valve,, u prevodu hteo je da se upiški od sreće.Obojci nam se ovako nešto po prvi put dešava. Na 38m u ,,tunelu,, nas Mirko i Mika napuštaju i odlaze do nekih 81m. Posle 20-tak min smo ponovo svi na okupu i krećemo na 21m gde M&M svičuju gasove za dekompresiju N50 i kasnije na 6m O2. Nas dva ,,vazdušna,, mučenika ostali smo da srčemo čist Homoljski vazduh.Zaron za pamćenje, zaron za prepričavanje, zaron za snivanje. Da se ponovim uz sve to respekt prema prirodi, obuka, praksa, LOVE i nešto malo sreće kao i svuda što treba. Ako neko sedi stalno u fotelji i gleda tv postoji realna šansa da ga udari gradski tramvaj kao u crtanom filmu. Stoga move move move ...
(Dejan Vasić)