Trening zaroni MLAVA-KRUPAJA 19.-21.06.'09.

UTISAK ČUDA

Da li verujete u Čuda? Šta je zapravo Čudo za Vas? Čudom najčešče nazivamo nešto potpuno strano našim čulima i dotadašnjem iskustvu, a pri tome je doživljaj istog toliko intenzivan da čula postaju nadnaravna i vrlo osetljiva. Stapaju se u jedno. Jednu sliku, koja ima boju, zvuk i dodir. Ovakvi doživljaji su izuzetno retki i kao takvi ostaju, kako u svesti tako i u podsvesti čovekovoj, poput mesta razgraničenja starog i novog. Novi početak ili novi kraj ukoliko tako želite, ali zasigurno postaju nešto u odnosu na šta ćete porediti svoje dotadašnje ali i svako buduće iskustvo. Čuda mogu biti slučajna, tada su blizu da Vas uplaše ili zadive. Osećaj je intenzivan i kratkotrajan. Ostavlja u Vašoj svesti duboki trag na čiji oblik ne možete uticati svojom voljom ili htenjem. Da li se pitate kako bi bilo kada bi Čudo, makar i svojim malim delom, dozvolilo da se oblikuje, odnosno da je moguće oblikovati onaj trag u Vašoj svesti koji za njim ostaje? Nemojte se zavaravati da Čuda možemo stvoriti. Prizivati ih, to nikako. Da, to bi bilo previše. A da li Čudima možemo ići u susret, produžiti im trajanje?

Verovao sam da je moguće. Posmatrao sam neke "čudne" ljude, pratio ih, učio od njih. Osećao sam da njih Čuda retko iznevere. Čuda se prikazuju posvećenim ljudima i tada potraju dovoljno dugo, da onaj trag u svesti ostane jasan, čist i po dubini proziran.

Disati ispod površine vode je samo po sebi nadnaravno iskustvo. Roniti u pećini, koja predstavlja izvor večnog toka jedne reke, je privilegija malobrojnih. Prolazak kroz njen "Želudac", "Tobogan", "Malu sobu", "6 metara", "Veliku sobu", "Glavu ovna" čini Vas posebnim. Da li želite dalje? Da li želite dublje? Da! Zašto me ovaj odgovor ne iznenađuje?! Onda krenite dalje niz "Kanal" u tamni bezdan. U njemu je svetlosni snop lampe tek prostor pred kojim je večna tama ustuknula, ali pred kojim se nije i povukla, biće tu ponovo u treptaju oka. Ponirete. Na 9 metara prva restrikcija, dalje, vezište 21 metar, dalje vezište 36 metara, dalje vezište 45 metara, dublje, vezište 60 metara, dublje u tamu..., 123 metara. Poznajem ljude koji su bili tamo.

Tamo u dubini ste gost. Morate to znati. Pogrešno je ovu sredinu nazvati negostoljubivom. Ona je takva samo za one koji su gordi i koji u toj svojoj gordosti zaboravljaju koliko je pećina moćna. Oglušite sa na njena upozorenja i postaćete deo nje!

U dubini, vazduh je gust i hladan, osećate kako kovitla kroz Vaše ždrelo. Gotovo da ima ukus. Osećate pećinu tu na svojim leđima, svojim bedrima, tako blisko. Ali ona ne predstavlja pretnju. Samo je tu kao što je uvek bila. Azot Vam zasićuje tkiva, narkoza pojačava utisak posebnosti događaja. Hladna voda na Vašem licu joj se suprotstavlja, ali na kratko. Bistrina uma posustaje. Bilo je sve jače, osećate kako nadolazi, vratne žile poskakuju. Vreme je za povratak. Put ka površini traje.

Deko stopovi. Osećaj vremena njihovog trajanja je varljivo. Vreme je jedino nepromenljivo. Pogled često skreće na ekran tajmera. Kontrolišemo sebe, a ne vreme! Zaustavite sada disanje na kratko. Oslušnite. Čuje se potmula tutnjava iz dubina. Osećate je celim svojim telom. Vrelo radi i pozdravlja Vas, i poziva istovremeno. Do ponovog susreta...

Izranjamo zadovoljni. Poznato lice mi svojim osmehom govori da je sve uredu. Postao sam deo malobrojnih. Zajedničko iskustvo nas zbližava. Vredelo je jer Čuda postoje.

Tritoncima,

(Dane Džepčeski)

Teško je opisati doživljaj ulaska u pećinu i spuštanja u vodene tokove ispod planinskog masiva. Uzbuđenje, neverovatan izazov, esencija adrenalina i ultimativni test discipline, koncentracije i fizičke i psihičke izdržljivosti.

Dugogodišnji trening, sistematska obuka, desetine zarona u različitim uslovima kao što su veoma niske temperature, smanjena vidljivost, različite dubine i konfiguracije terena, kao i konfiguracija opreme po savremenim standardima pećinskog ronjenja kojom raspolažu svi članovi kluba Triton, ceo doživljaj čine posebno bezbednim i zanimljivim. A pre svega ostalog, činjenica da sam deo jednog dobro organizovanog tima koji čine iskusni i dobri ronioci i ljudi velikog srca, koji jasno razumeju rizik u koji se upuštaju i važnost dobrog timskog rada i podrške za uspeh svake ekspedicije.

Prilaz do ulaza u pećinu Krupajsko Vrelo nije baš san svakog ronioca koji do tamo treba da došeta u suvom odelu, sa debelim pododelom, sa dvobocnikom, tegovima i kanister lampom. Oronule stepenice, položene daske i hod po zidiću koji deli ribnjak od prelepog vodopada, posle kojeg sledi deo zemljane staze koji vodi od jezera, slika je koju sam često imala u mislima pre dolaska na Krupaju. Uz nesebičnu podršku ostalih ronilaca i uzbuđenje koje je prethodilo svakom zaronu, to, međutim, nije predstavljalo prepreku.

Pred početak zarona, sa Mirkom i Vlatkom smo radili vizualizaciju pećine, tako da smo na zarone kretali pripremljeni za ono što će nas u pećini čekati. Već na prvom zaronu sam se našla u situaciji koja je potencijalno mogla da bude vrlo opasna, ali u kojoj sam se snašla zahvaljujući treningu i odličnoj obuci koju smo dobili u klubu. Prateći Mirka u obilasku prolaza i hodnika unutar pećine ušla sam u uski kanal u kojem je bilo nataloženo dosta sedimenta. Dok sam shvatila da se kanal sve više sužava, da je "arijana" pokidana, a da je prolaz suviše uzak da bih se okrenula i vratila na početno mesto, prošlo je već neko vreme, a sediment se podigao i našla sam se u uslovima nulte vidljivosti. Pripremljena za ovakve situacije, zaustavila sam se i primirila disanje, a zatim lagano krenula unatraške nazad do početne pozicije. Osetila sam veliko olakšanje kad sam ugledala svetlost Mirkove lampe, a onda smo nastavili i uspešno priveli zaron kraju.

Poslednjeg dana boravka u Krupaji, konačno sam dočekala i zaron u kojem je trebalo da se po prvi put spustim niz kanal koji vodi duboko u srce pećine, gde su Mirko i Bane, koju nedelju ranije, poboli zastavicu Tritona na rekordnih 123m. Mada mi je taj dan bilo veoma hladno, jer smo to jutro vežbali razvlačenje motalice po pećini tokom zarona koji je potrajao preko sat vremena u vodi u kojoj je temperatura tek nekih desetak stepeni, spuštanje niz kanal nikako nisam htela da propustim. Vođa zarona je bio Bane koji je stekao veliko iskustvo roneći u Krupaji i prilično dobro poznaje pećinu. Do kanala smo stigli bez ikakvih problema. Posle nekoliko zarona koji smo taj vikend napravili, u pećini sam se osećala sigurno i spokojno i već sam prepoznavala konfiguraciju terena.

Ulazak u kanal je uzak i traži odličan balans kako bi se u prilično skučenom prostoru ronilac sa "stejdžom" bezbedno provukao. Kako smo se spuštali prema 21m, gde smo odložili "stejdževe" moje uzbuđenje je raslo sve više. Izgledalo mi je kao da se spuštamo između dva beskrajno visoka zida kao dva "spajdermena". Na ivicama prolaza po levoj i desnoj strani, svetlost lampe je pokazivala dalja udubljenja i prolaze po horizontali koje tek treba istražiti. Od vezišta do vezišta "arijana" nas je dovela do 45m, gde se nalazi poveća restrikcija koju su mi pre zarona opisivali Mirko i Vlatko. Što zbog dubine i specifičnog terena u kojem ronimo, što zbog adrenalina, na toj tački sam već dobro osetila efekte azotne narkoze. Euforija je polako rasla, disanje teklo sve lakše, a moj subjektivni osećaj je bio da sam sve laganija i da sve više lebdim u procepu. Spustili smo se ispod restrikcije, kako bih imala pregled kako izgleda i na koji način je pri povratku treba proći, pa sam na 51m signalizirala Banetu povratak i oboje smo lagano krenuli u izron. Na povratku smo deep-stopove koristili za obilazak pećine po horizontali, naslućujući lavirinte koji se kriju po obodima prolaza niz koji smo se spustili.

Ono što mi je bilo posebno zanimljivo jeste razlika u percepciji terena koju sam doživela tokom izrona. Koliko god mi se činilo da sam upoznala prvi deo pećine i da prepoznajem celine, prolaze, "veliku sobu", opet sam bila zatečena koliko je na povratku sve izgledalo totalno drugačije. Uz iskusno Banetovo vođstvo, opušteno smo odradili dekompresiju i bezbedno izronili. Jedva čekam zarone koji će tek doći.........

(Mirjana Stefanović)