MAJSKI KAMP SRBIJA 2008.  

"...Zavukli smo se ispod krova. Sad smo se nalazili u oblasti kaverne, zavladao je potpuni mrak. Ispred sebe vidim svetlo Vlatkove lampe koji me prati i prepoznajem dve bele tačke. To su Banetova i Ivanova HID lampa. Pratim tanku arijanu koju smo postavili na prvom zaronu. Struja postaje sve jača i ubrzo stižemo do ulaza u pećinu. U tom trenutku Vlatko stiže do mene i nešto mi signalizira. U desnoj ruci drži reflektor od lampe dok mu je lampa na levoj nadlanici. Shvatio sam, Vlatko ne može dalje. Moram brzo da donesem odluku. Da nastavim sam ili da prekinemo zaron. Proveravam dubinomer, 31m 7. minut. Odlučujem da krenem dalje i signaliziram Vlatku da ostane sa Banetom i Ivanom. Skidam veliku motalicu sa D-ringa na medjunožniku i vezujem je za stenu i arijanu koja se ovde završava. Pa da vidimo... Uvlačim se u cev prečnika ca. 1.5m. Pogadja me jako strujanje vode. Dodatno ispumpavam wing, sad sam već jako negativno plovan, motalicu postavljam na levu nadlanicu a lampu premeštam na desnu ruku. Na ovaj način imam slobodne ruke da se vučem po oštrom kamenju. Tunel je dug svega 2 m i pod uglom od 90 stepeni se "uliva" u glavni tok reke. Za reku poput Mlave tunel od 1,5m širine i 1m visine predstavlja restrikciju sa izuzetno jakim protokom vode. Još uvek donekle zaklonjen hvatam poslednji udah i sa zaletom krećem. Vučem se svom snagom bicepsa po oštrom kamenju. Ne podižem glavu jer se plašim da ostanem bez maske. Motalica se automatski odmotava i posle nekih desetak metara maksimalnog napora pritisak plako popušta. Najzad kraj restrikcije. Sa desne strane velika soba. Poslednjim naporom prebacujem se u nju. Sad treba uspostaviti normalno disanje. Dubina 35m, lampa OK, motalica OK količina gasa u dvobocniku OK. Krenuo sam dalje. Kako sam odmicao dublje tišina je postajala sve primetnija. Disanje se smiruje i sad već dobro izbalansiran lebdim iznad oštrih stena. Iznenadjen sam količinom finog sedimenta na stenama. Sad mi je jasno zašto Mlava nekad izbacuje mutnu vodu. Hol sve strmije pada u dubinu. Sa svoje leve strane vidim arijanu koju je neki ronilački tim ranije postavio. Dubina 57m. Ispod mene dno. Nalazim se u velikoj prostoriji čije je dno prekriveno finim muljem. Cenim da je dno na desetak metara ispod mene. Na zidu vidim zgodno mesto za vezište. Pažljivo vezujem arijanu. Ako se odveže nema mi izlaza pomislih. Proveravam gas, 150 Bara, dubina 58m vreme 25 minut. U nedostatku posebnih deko gasova to znači poslednji trenutak da se krene na put nazad. Lagano krećem nazad ne gubeći arijanu iz vida. Ulazim u oblak koji je digla moja arijana grebući po ivicama zida. Ovlaš se držim za liniju i krećem kroz nultu vidljivost. Na sreću ovo traje svega 1-2 minuta. Opet čujem huk vrela. Strujanje postaje sve jače. Na dubini od 35m zaustavljam se. Kratak odmor i psihička priprema. Wing skroz izduvavam. Par udaha i uvlačim se u cev koja sad teži da me ispljune i zalepi za zid. Osećam se strašno lagano, kao da sam preduvao wing. Grčevito se vrhovima prstiju držim za oštre stene i iz sve snage noge sa perajima pritiskam uz stane. Najradje bih se sjedinio sa podlogom. Pade mi napamet da ću ako promašim skretanje udesno biti nabijen u kanal koji postaje sve uži a pritisak vode sve jači. Odatle verovatno više nema izlaza. Pre skretanja udesno uspevam da se zaustavim, ispustim sav vazduh iz pluća i snažno se odgurnuvši "ubacim" u pravi kanal. Voda me izbacuje kao čep i ja dopuštam da onako negativno plovan legnem na tucanik ispred ulaza u pećinu. Prileću mi ronioci za podršku, pitaju da li sam OK. Jesam ali bih malo odmorio - pomislih. Vlatko mi prilazi. Vidim njegov dubinomer, pokazuje max. dubinu 47m. Shvatio sam da nije odoleo i da je pošao zamnom. Kasnije mi kaže da je naišao na ono zamućeno mesto i da sa lampom bez reflektora nije smeo da nastavi dalje. Prošao je istu agoniju ulaska i izlaska kao ja. Trenutna dubina 32m vreme 31 minut. Krenuli smo na izron, par deep stopova, a zatim dugi zastanci na manjim dubinama. Ljut sam na sebe zbog toga što nam nisu pri ruci naše deko boce. To što me hvata hipotermija i nije tako strašno, ali saznanje da ćemo izroniti bez ikakve rezerve gasa jako me je ljutila. Za utehu sam znao da su naši support diver-i proveli vreme na manjoj prosečnoj dubini i bez napora tako da ipak imamo neki backup.

Još 15 min. dekompresije. Vlatko mi javlja da je sračunao da je "čist" i da izranja. Pita da li sam OK. Odgovaram da jesam i on i Ivan izranjaju. Za to vreme Bane me prati kao senka. Osetio sam se srećnim i ponosnim što imamo tako dobar tim. Posle 15min. izranjamo. Napolju pljušti kiša, na obali nas dočekuje gomila ljudi sa aplauzom i fotoaparatima. Pogledao sam u travu na suprotnij strani jezera, zaista je bila zelenija..."
(Mirko Bevenja)

Za mene najveća radost je kada i posle dugih godina aktivnog ronjenja, osetim kako mi srce zaigra. To mi se dešava sve redje jer dobro poznajem lokacije na koje vodimo naše članove, ali ipak ponekad se desi. Dan je bio kao stvoren za istraživanje vrela. Sunce nas je blago grejalo a vrelo je radilo ali ne previše za ovo doba godine. Mirko je održao brifing članovima, a ja sam se lagano spremao za prvi zaron. Sve je teklo po planu. Na prvom zaronu planirali smo da razvučemo kanap sa motalice do ulaza u pećinu na 32 metara dubine i tako da obeležimo put timiovima koji će istraživati prvo jezero, a posle i samu pećinu. Mirko i ja smo bili prvi tim koji je imao taj zadatak postavljanje linije. Kao i uvek, najlakše je roniti sa uigranim partnerom. Mi smo imali bezbroj opasnih zarona i samo saznanje da ronimo zajedno na mene utiče smirujuće, jer mogu da se fokusiram na sebe. Mirko je vezao motalicu za jednu granu i krenuli smo polako da se spuštamo. Iako je napolju bilo sunca na nekih 15 metara dubine svetlo je nestalo. Spustili smo se do dna jezera kao kroz levak. Došli smo do samog ulaza odakle voda izbija. Mirko je pokušao da udje u uži kanal odakle izbija voda i držeći se za stenu rukama prošao desetak metara unautra. Posle par minuta je počeo da pliva na nazad i rukom mi je pokazao da je struja vrlo jaka. Promolio sam nos iza stene i ostetio da vrelo jako izbacuje vodu. Ušao sam i ja da pogledam kako bi ocenio dali može vrelo da se savlada. Prvi deo je najgori jer je suženje veliko i sva voda tu prolazi. Pošto smo ispunili zadatak i vezali primarnu liniju do ulaska u pećinu, vratili smo se na površinu. Dočekao nas buran aplauz meštana. Ovde se često dešava da se neko udavi pa svaki uspešan izlazak iz vrela je nagradjen aplauzom. Ostali timovi su dobro odradili svoje zadatke pa je došlo vreme za ručak i malo odmora. U mislima sam već vizualizirao drugi zaron u kome smo planirali da udjemo malo dublje u pećinu. Tim smo proširili za još dva člana. Sa nama su trebali sa sidju do ulaska Bane i Ivan i da nas tu sačekaju. Sišli smo do dna jezera na 32 metra dubine i pre nego što smo se zavukli u pećinu sa moje kanister lampe je ispao reflektor koji raspršuje svetlost, tačnije odlepio se. Kanister lampa bez reflektora ne daje dovoljno svetlosti, a to je u ovom slučaju veliki problem. Signalizirao sam Mirku i dogovorili smo se da on krene a da ja probam da udjem koliko mogu jer moja lampa više nije mogla da se fokusira. Davala je svetlo u širinu pa nisam mogao da vidim dalje od jednog metra ispred sebe. Krenuli smo. Vrelo je žestoko radilo a mi smo se vukli rukama i tražili zgodna mesta za hvat na oštrim stenama. Opterećeni dvobocnicima i velikim vingovima teško smo se probijali. Mirkova arijadna počela je da bude sve labavija i postojala je mogućnost da se zapetlja u mojoj opremi pa sam morao da usporim i onako sporo kretanje. Stene su bile jako oštre što je u mnogome povećavalo mogućnost kidanja linije. Ubrzo sam izgubio Mirka iz vida, ali sam nastavio i dalje da pratim arijanu. Voda je postajala sve mutnija verovatno zbog Mirkovog kretanja negde ispod mene jer jaka struja brzo je donosila podignuti mulj. Na 46 metara dubine uleteo sam u nultu vidljivost. Morao sam da stanem. Sačekao sam jedno vreme držeći se za stenu jer je struja, iako malo slabija, i dalje bila dovoljno jaka da nemože da se pliva. Posle par minuta video sam kako se Mirko vraća. Okrenuo sam se i polako, grčevito držeći se za oštre ivice stene, vratio do samog ulaza gde su nas čekali Bane i Ivan. Ubrzo se vratio i Mirko, pa smo svi zajedno krenuli u izron. Ja sam propustio Baneta i Ivana da idu ispred mene i polako radeći dekompresiju lebdeo pored arijane po kojoj smo se spustili do jezerskog grotla. Polako sam izranjao. Uzbudljivi deo ronjenja je prošao bez komplikacija, pa sada sam mogao malo da se opustim. Dekompresija je najdosadniji deo zarona i ako nemožete da budete dugo sami sa sobom, vrlo ćete je teško podneti. Gledao sam u jednu tačku, zaokupljen svojim mislima i polako smanjivao dubinu, dok je njih troje bilo iznad mene i polako izranjalo. Krajičkom oka sam pratio arijadninu nit. Dobro je tu je pored stene, pomislio sam i znao sam da ako pratim desni zid jezera izranjajući nemogu da promašim, pa više i nisam gledao oko sebe. Pratio sam instrumente i leškario. Odjednom na oko 22 metara dubine osetim kako me nešto grebe sa leve strane. Pomislio sam prvo to je neko od naših gnjuraca i nisam obratio pažnju. Malo kasnije osetio sam još jedan dodir i okrenuo se u levu stranu, kad, na moje veliko zaprepašćenje tu ugledah ogromnu stenu. Desno od mene je trebalo da bude arijadna koja prati desni zid jezera ali nje nije bilo. I levo i desno od mene bile su dve ogromne stene. Znao sam da sam negde zalutao ali gde, kad do izlaza ima samo jedan put? Na tajmeru 20 m dubine. Ostao sam da lebdim u mestu izmedju dve ogromne stene koje su se iznad mene završavale, a prostor izmedju njih je bivao sve manji tako da sam se u jednom trenutku zaglavio. Osvetlio sam lampom i video gomilu mulja nagomilanog ispred sebe i kraj puta ovog sasvim nepoznatog i neotkrivanog pećinskog džepa. Difuzno svetlo moje lampe bez reflektora sada je davalo dovoljno svetla jer je tunel bio uzan pa se svetlo odbijalo. Okrenuo sam lampu na dole i dalje lebdeći zaglavljen izmedju dve stene i video procep kroz koji sam prošao. Shvatio sam da se sada arijadna nalazi sa spoljne strane levog zida i da sam uleteo u slepi tunel. Zaglavljen izmejdu obe stene lagano sam ispuštao vazduh iz vinga pazeći da ga ne pocepam i pokušavajući da nadjem najširi deo ovog procepa. Obe stene su bile jako oštre. Spuštao sam se na dole kroz procep a u srcu sam osetio ono uzbudjenje o kome stari majstori sanjaju kada dovoljno dugo rone. Možda je tu ipak kraj, pomislio sam. Šta ako nemogu da se provučem i izadjem odavde?! Pa dobro, razmišljao sam, moram pažljivo da pronadjem mesto koje je tu negde na par metara gde sam prošao ne primetivši da sam se zavukao u paralelni tunel. To znači da je to mesto dovoljno široko, samo treba ga naći a ne podići mulj jer time bi mnogo otežao izlazak samom sebi. Čula vam se probude i izoštre kao žilet, mozak vam je bistar a misao hladna. Uspeo sam da se odglavim i polako sam potonuo na 30 metara. Vratio sam se do sekundarnog čvora koji smo postavili Mirko i ja i pronašao arijadnu po kojoj sam izronio i sustigao grupu na 9 metara dubine. Oni nisu ni primetili da me nema. Pa da, šta bi moglo meni da se desi.... Čula su se pnovo ugasila i vratila u normalu. Uzbudjenje je prošlo. Ponovo je sve bilo kao i uvek, sem jednog iskustva više. Dali da im uopšte ovo ispričam, pomislio sam kada smo na kraju izlazili na videlo dana. Oko jezera su stajali ljudi sa kamerama i fotoaparatima. Aplauz koji smo dobili posle 60 minuta ronjenja bio je nekako nestvaran. Imao sam osećaj kao da su i oni bili sa nama dole u mračnim hodnicima neistražene pećine i da su videli ono što i mi. Bili su srećni što nas ponovo vide žive i zdrave.

(Vlatko Taleski)

"Davno sam bio u vojsci, 1985 god. Zaboravio sam kako izgleda rano ustajanje i spavanje u uslovima "na patosu". Odlučio sam se za odlazak na 2 ekskurzije u aprilu-maju 2008 i osnovni utisak koji mi je ostao nakon uspešnih desetak zarona je da ništa nije teško kada se nešto voli i želi. Ono što je nezamenljivo i trajno je razvijanje specijalnih odnosa sa "buddy"-jima, što konkretno znači da si spreman i život da daš za svog buddy-ja pod vodom. Ta komunikacija pantomimom sa tako malo pokreta i mnogo razumevanja je srž dubokih međuljudskih odnosa koji nastaju nakon svakog zarona. Drago mi je da se zavlačim u pećine i uske prolaze na dubinama preko 25 metara i da želim da idem dublje. O tome neki naredni put sa nekih narednih ekskurzija."
(Miloš Prešić)

" Moje prve ekskurzije su bile bolje nego što sam očekivao. Što se tiče kanjona Drine najviše su mi se svidele litice koje nastavljaju ponor ili neki ambis u velikim dubinama u koje sam imao čast da zavirim, iz kojih raste razno drveće prekriveno sitnim školjkama. Što se tiče Krupajskog vrela i vrela Mlave, moram da priznam da sam se tu više oduševio, pogotovu na Krupaji. Svidelo mi se provlačenje kroz uzane hodnike ulazeći iz sobe u sobu. To je bilo upečatljivije i zbog lepe vidljivosti. Nisam očekivao da će mi se pećine tako svideti tako da ću da ih i u buduće posećujem i vidim nešto novo.U svakom slučaju imalo je šta da se vidi i nauči i u potpunosti sam zadovoljan u nadi da će i buduće ekskurzije biti tako interesantne i zanimljive."
(Nikola Kosanović)

Iako nas vreme nije baš najbolje poslužilo, kiša je padala u naletima svaka dva sata, provod je bio odličan. Ekipa uvek spremna za šalu tako da se mogu zanemariti sitni probleme sa strujom i niskom temperaturom za nas guštere. Prilikom zarona, kojih smo imali sasvim dovoljno, doživljaj je bio potpun. Pod vodom smo imali dosta da vidimo. Ukoliko se pažljivo pogleda i potraži, može se videti bogata flora i fauna, neverovatne formacije stena, ribe koje su manje-više pripitomljene i prilaze na bliže od metar. Sve ovo nam je omogućila vidljivost koja je bila odlična osim ukoliko je dolazilo do zamućenosti od naše strane, što nije bio čest slučaj. Sve ovo se dešavalo pod budnim okom instruktora. Tako da smo imali i osećaj sigurnosti ali i samostalnosti jer su nas puštali da donosimo sve više samostalnih odluka. Što je doprinelo još boljem utisku i iščekivanju sledeće posete .
(Matija Petković)

Poseban utisak je na mene ostavila:
-timska i drugarska atmosfera kloja je vladala u ekipi ronioca
-detaljna objašnjenja i podrška instruktora
- odgovornost za druge ronioce koju sam imao prilikom vodjenja manje iskusnih kolega, i dodatni fokus tj. koncentracija koju čovek dobija u takvim situacijama
- naravno, duboki zaron sa dugom dekompresijom i kompleksnim zadatkom kartografisanja pećine, koji je uradjen u odličnoj koordinaciji članova tima
-prirodne lepote lokacija
(Ivan Malagurski)

Lokacija: Krupajsko vrelo. 4.V 2008. Maksimalna dubina 53 m, prosečna 20,2 m (posle dekompresije), vreme zarona 84 minuta, temperatura vode 9C, vidljivost 6m, dvobocnik 2x12 l vazduh, 1x11,1 l N50 (nadrukani do panja ), buddy Mirko i Ivan, oprema po DIR konfiguraciji da ne dužim..... Zadatak: premeriti dublje nivoe pećine u cilju kartiranja. Log je jedno ali strvarnost je drugo. Pripremamo se za predviđeni poduhvat (a verujte mi, bio je baš to), dogovaramo se oko detalja, signalizacije. Motalice su kalibrisane, spulovi takođe. Baterije u lampama tek skinute sa punjača, back up lampe proverene i zakačene na wing. Svetlo je u pećini tanka linija između života i smrti. Dvobocnik na 250 bar-a, N50 u stage boci zamešan i analiziran još u Beogradu baš zbog ovog zadatka. Krećemo na zaron uskom i klizavom stazicom ka jezercetu a klubski drugovi nam pomažu da odnesemo stage boce do mesta ulaska u vodu. Domaćini nas prate malo zabrinutim pogledom i klimaju glavom. U mislima se preslišavam da li smo nešto zaboravili da dogovorimo. Iako sam iskusan geometar i premer je za mene dečja igra, svestan sam da da je pod vodom neki put nešto nemoguće izvesti a na suvom ti je isto to svakodnevna rutina. Rešen sam da dam maksimum od sebe.Ulazimo u vodu, sledi kratkotrajno olakšanje od vrućine u suvom odelu i težine opreme. Kačimo stage-eve i lagano krećemo ka ulasku u pećinu, smirujemo disanje i puls. Koncentrišemo se na predstojeći zadatak. Ulaz u pećinu nas dočekuje bljujući mračnu vodu na nas. Da li ćemo moći da uđemo kroz uske kanale? Kiša pada danima i situacija se sa svakim zaronom menja. Mirko pali lampu, kreće prvi i spušta se na samom ulazu na dubinu od 10 m, Ivan i ja ga pratimo. Čak i u tom momentu kad su mi misli bile okrenute predstojećem zadatku ne mogu da se ne divim čudu prirode oko sebe. Kao da smo otišli sa planete Zemlje. Mirko se već probija dalje kroz "tobogan" gde je struja najjača. Krećemo za njim i shvatamo da moramo da zapnemo na ovom delu pošto je struja jača nego inače. Sve je ok, i krećemo dalje. Arijana nas vodi do dubine od 15m na ovom delu. Svetla lampi šaraju po zidovima oko nas. Da li sam ovaj detalj ranije video...? Mislim da će novih uvek biti. Primećujem da je lampi u levoj ruci normalno mesto za nju, stage mi ne smeta uopšte, mogu i spul da dohvatim, wet notes su na dohvat ruke, čak se provlačim na "kant" između 2 stene bez problema. Stvarno su nas Tritonci izbrusili. Došli smo do mesta odakle počinje naš zadatak. Beležim u wet notes na već pripremljenu skicu kompaski pravac arijane ka sledećem vezištu, dubinu na kojoj sam, a za to vreme Mirko i Ivan već završavaju premeravanje ulaska u ponor pred nama i saopštavaju mi dužinu. Krećemo dalje, dublje, Mirkova lampa ispod mene daje mi signal. Zaustavljamo se na 21 m i odlažemo stage boce u udubljenje koje kao da je baš za njih pravljeno. Zavlačim se doslovno dokle telo može da se ne zaglavi i zatežem motalicu. Na drugom kraju je Ivan i daje mi signal povlačenjem kanapa da je izmerio širinu ovog dela. Dok upisujem podatke Mirko i Ivan već završavaju merenje dužine. Na ovim dubinama nema mesta greškama i nema gubljenja vremena. Poniremo dalje kao u usporenom padobranskom skoku. Dubinomer kao da je postao brzinomer...25... 32....34 novo vezište, snimanje se ponavlja. Strogo vodim računa da ne ubrzam disanje i da sve radim polako i smireno. Azotna narkoza na ovoj dubini počinje polako da te lovi. Krećemo dalje između oštrih ivica vertikalnog useka i stižemo do 46m gde opet nailazimo na vezište. Arijana je ovde čvrsto i propisno pričvršćena iako je vodena bujica svakodnevno nemilosrdno šiba. Silazimo zajedno do 53m gde Mirko primećuje da je arijana labavija nego što bi trebalo. Daje nam znak da ga sačekamo i spušta se na 70 m da je pričvrsti. Nestrpljivo ga čekamo par minuta da nam se opet pridruži i krećemo zajedno na kontrolisani izron. Na 21m u 50 minutu prelazimo svi na N50 i po izvršenom proračunu i našim N50 tablicama krećemo da radimo dekompresiju. Naši hi- tech računari su u "gauge" modu jer bi već zakucali sa ovim vremenima. Pojedinih položaja na deko stopovima usput, ne bi se postideli ni iskusni jogiji i fakiri. Jednostavno zauzimaš položaj koji možeš a ne koji ti odgovara. Sve vreme paziš da se ne upecaš na neku izbočinu i šiljak.. Od neugodnih položaja i hladnoće počinju da me hvataju grčevi u listovima. Nakon 30-ak minuta, približili smo se kaverni na ulazu sve vreme poštujući zadata vremena i dubine. Bljesak blica i nasmejano Vlatkovo lice čak i pod vodom dočekuju nas u kaverni. I ostatak ekipe je tu, u ciljnoj ravnini. Odrađujemo izron polako i ostajemo pod vodom do samog izlaza iz jezera. Preslišavam se ali ne mogu da se setim šta sam uzbudljivije doživeo na ronjenju.

(Branislav Pavlović)

" Velika mana svih ronilačkih ekskurzija je što nikad ne traju onoliko koliko bi mi to želeli. Uvek je malo. Najlepši dan je prvi, dolazak na poziciju, a najgori povratak u stvarnost, poslednji dan.

Na početku smo bili samo grupa ronilaca, a na kraju dobro uigran tim koji obavlja sve zadatke bez mnogo gubljenja vremena ali sa puno smeha i šale. Jednostavno timovi, oprema, instruktori, ljubazni domaćini sve je funkcijonisalo besprekorno. Deset ljudi okupljenih oko stvari koju vole, spremni u svakom momentu da pomognu jedan drugom, šta tu može da bude loše? Plivati dva kilometra i vući čamac nije neki problem, ali to raditi i smejati se kao mi, e to je već avantura. Pećine, to je tek poseban osećaj. Roniti kroz hladne i mračne hodnike, a znati da te jedino arijana vodi na svetlost dana prilično je jezovit osećaj, ali upravo u tome je čar. Prvom prilikom se vraćamo u pećine. Nadam se u najskorijoj budućnosti.

Mogu se ovako pisati stranice, sve je to bleda slika onog što nam se dešavalo. Jednostavno ekskurziju treba DOŽIVETI!"

(Aleksandar Trkulja)