Neos Marmaras - Grčka
MAJ 2006.

Došlo je vreme da stavimo tačku na dosadnu zimu. Svi smo u dobroj kondiciji (ronilačka sezona u Tritonu traje 12 meseci), usavršavanja u vidu naprednih kurseva su završena i sad se radujemo ronjenju u ipak malo toplijim vodama. Odlučili smo da promenimo tradicijonalnu destinaciju za majsku ekskurziju i upoznamo neke nove terene. 28. aprila svi smo se skupili na dogovorenoj lokaciji, potrpali opremu i krenuli u novu avanturu.

Napustili smo oblačni Beograd i posle manje više neprospavane noći ušli u suncem okupanu Grčku. Putovanje od granice do naše konačne destinacije Neos Marmarasa je proteklo veoma sporo. Verovatno smo bili previše nestrpljivi u nameri da najzad zaronimo. Dočekalo nas je malo, usnulo turističko mesto.

Ubrzano smo se raspakovali, instalirali kompresore, sklopili čamce, i završili sve formalnosti u miliciji i obalskoj straži. Bili smo spremni da krenemo.

Kao što smo očekivali najbolje lokacije su se nalazile oko ostrva Kelifos (kornjača) na nekih 3 milje od obale. U potrazi za dobrim lokacijama sonirali smo teren oko ostrva. Ono se nalazi izmedju dva "prsta" gde dubina iznosi i do 250m. Praktično se ostrvo uzdiže sa dna kao dimljak i površine je oko 1 km2. Sonar nam je ukazao na to da se sa severoistočne strane nalaze zidovi koji se spuštaju u velike dubine. Kako smo bili nestrpljivi tu smo i počeli da ronimo.

Mi bi smo ostrvo pre nazvali ostrvo galebova. Predivno, nenaseljeno, stanište je hiljada galebova koji su izgledali prilično uhranjeni. Nismo mogli da odolimo a da se ne iskrcamo na ostrvo. Bili smo pažljivi da ne narušimo taj nedirnuti divlji svet.

Kada smo videli sa koliko smo negodovanja dočekani odlučili smo da se povučemo i sreću potražimo ispod površine kristalno plave vode. Usledio je brifing i ronjenje je moglo da počne.

Kao što smo i na sonaru videli teren je bio predivan. Ostrvo se u formacijama stena strmo spuštalo do dubine od 30-38m gde se dolazilo do oštre ivice koja je postala "linija razdvajanja" iskusnijih i novih članova kluba. Odatle je klif kao nožem odsečen i pada do dubine od oko 65-70m. Dno je peskovito i pod uglom od nekih 70 stepeni pada u ambis. Opet su se sav trening i tehnički kursevi isplatili. Članovi sa odgovarajućim kvalifikacijama u potpunosti su ispitali podvodni svet sa ove strane ostrva. Uvodjeni su postupno u sve dužu dekompresiju. Takodje se vežbalo sračunavanje deko režima pod vodom samo uz pomoć dubinomera i sata (timer-a).

Razlika u načinu (kvalitetu) ronjenju izmedju članova koji su pohadjali kurseve u kojima je implementiran DIR način ronjenja (naši IANTD kursevi) i naših PADI-jevaca bio je očigledan.

Starijim članovima kluba je takodje poveravan zadatak vodje ronjenja. Posle iscrpnih brifinga bili su u stanju da grupu (sa relativno malo iskustva) povedu na zaron na nepoznatom terenu (bilo sa čamca ili obale) i da je posle 45-60min ronjenja vrate egzaktno na početni položaj. Zadovoljstvo starešina kluba bilo je očigledno.

Dani su prolazili kao sati. Prepodnevni zaroni (duboki i često dekompresioni) ostaće nam zauvek u sećanju, dok smo popodne radili na "doterivanju" tehnika. Ekipa se i dobro uigrala...

Kao u snu dodje i dan kada je trebalo spakovati opremu i vratiti se kući. Ostrvo je velikim delom ostalo neispitano. Njegov divlji južni deo prečešljali smo samo sonarom i otkrili zašto ga zovu ostrvo kornjača. Ispitivanje ovog dela ostavili smo za neku drugu priliku...