Matija i ja smo se opremili i zaronili. Iznenadio me ulaz koji je ipak bio uzi nego što sam ocekivao. Proverio sam razvucenu arijanu. Primarni vez, sekundarni vez, uredno kalibrisana. Matija i ja smo pristupili rutinskom premeravanju. Promene gasa i odlaganje stage boca na odgovarajucoj dubini je prošlo bez komentara i ubrzo smo se sa notesom punim koordinata, mera i profila našli na 45m. Tunel je licio na tunel u cuvenom Reselu samo manjih dimenzija. Uzivao sam i smireno radio svoj posao. Tacaka za tackom je prolazila i Halcyon motalica ispred mene me gotovo iznenadila. Mika je uredno razmotanu vezao. Skidam svoju veliku motalicu sa zadnjeg D ringa. U tom trenutku svet je prestao da postoji za mene. Matija je do sad pisao, a ja sam manje više bio besposlen (bar sam se tako osecao dok sam osvetljavao kontrolisao i td.) Dugogodišnjim ronjenjem i istrazivanjem napravili smo praksu da dok razlacimo ujedno skupljamo i koordinate i profile. Kako je u našim pecinama cesto jako ogranicena vidljivost moje trazenje puta dalje, razvlacenje motalice i trazenje vezišta je trajalo isto koliko i Matijino uzimanje razdaljina, dubina, kurseva i profila. Ovde gde je vidljivost perfektna za naše uslove, ja sam mogao plivati daleko brze. Cujem povremeno injektore na ribrideru vidim Matijinu lampu i tunel ispred sebe. Radim ono što najviše volim. Istrazivanje neistrazenog ima neodoljivu car. Na zalost moje se zadovoljstvo brzo završava. Vidim ispred sebe skupinu stena i kraj tunela. Nešto me preseklo u stomaku. Da li je moguce da je to kraj. Iskra nade se pojavljuje jer vidim pukotinu iznad sebe kroz koju mogu da prodjem. Pravim vezište i iprovlacim se kroz pukotinu u plafonu. Vidim da Matija zaostaje da uzme koordinate vezišta. Trebao bih mu asistirati ali pun strepnje nastavljam dalje. Okrecem se, iza mene zid, ispred mala sobica sa dva otvora levo i desno. Oba mala, nedovoljno velika da se ne moze proci. Puno sedimenta na stenama. Tuzno shvatam da je to to. Svetlo moje lampe para mrak u nadi da cu negde videti "rupu" ali uzalud. Vracam se nazad, znacima objašnjavam situaciju. Matija prolazi pored i gleda u ono što sam i ja video. Ok, to je to. Zadovoljstvo laganog povratka mi niko nece uzeti. Lagano plivamo nazad. Na povratku uzimam suvenir, Halcyon motalicu bez konopca. Na vezištu na 45m gde pecina pocinje da izranja kontolišem vreme i kalkulišem dekompresiju. Saopštavam Matiji ukupno vreme dekompresije sa kojim se slaze. Podela vremena po stopovima je rutina na koju niko u našem timu ne gubi reci. Jedino uzbudjenje je restrikcija kroz koju iz nekoliko pokušaja jedva prolazim. Kratko stajem da cujem da li se cuju mehurovi. Da nije neko crevo puklo? Sve je u najboljem redu. Pred kraj još osecam hladnocu. Odelo mi je u provlacenju pustilo malo vode. U levoj nogavici nivo vode lagano raste i dolazi do prepuna. Uskoro ce i druga nogavica biti puna. Srecom, zaron traje svega nešto više od dva sata pa nema opasnosti od ozbiljnijeg pothladjivanja. Ipak odlucujemo da još malo skratimo dekompresiju...